Kad je dan siv, lažem, sve što o sebi kažem...

Kada dan je siv lažem, sve što  o sebi kažem....

Ne volim zimu. Jednostavno, ne volim. Ali, kad hladnoću pod ruku uzmu sivi dani, pa se, nalik  grešnicnicima još pospu snegom kao pepelom, tada stvari počinju da izmiču kontroli. Ne pada sneg da pokrije breg, znam ja to vrlo dobro. On pada da meni prkosi. Ponekad mislim da mu je to jedina svrha. Tešim se, da dobro je za žito da ga belina ušuška, da korisno je da zaveje pa posle otopi ne bi li se ovaj Dunav vodom napunio, tešim se, pokušavam da objasnim sebi da nisam ja svetu ni pedlja bitna, a kamoli da šalje sneg na mene. Ali, ne ide. Jedan pogled kroz prozor dovoljan je da me vrati u ličnu stvarnost - onako kako je ja, kao jedna iskrena plavuša, vidim. Mislim, kako vidim stvarnost.
Ja nemam kaput. Ne zato što nemam novca da ga kupim, već zato što svake godine, onako šašavo detinje ubedim sebe da zime u stvari i neće biti. Nemam ni zimske prave cipele, nemam ni čizme. Nemam ništa što bi me moglo ikako povezati sa zimom. Uredno izbegavam i ime da joj spomenem. Skrenem pogled sa svakog oblaka koji nagoveštava da je blizu. Ne divim joj se, i ne prizivam, sve nadajući se, izuzeće me. Reći će - hajde da se nas dve na miru raziđemo. Ja ne volim tebe, ti ne voliš mene, pa što dalje da se mučimo? Ali, neće. Uporno se svake godine vraća. Uporno me lomi. Uporno i strpljivo. A ja se sve više dajem. Sve filosofske utehe slab su lek. Okretanje sebi, privilegija i kazna onih sa viškom vremena i dovoljnom količinom nasleđene tuge, one koju ova ravnica u gene upiše, kodira i zapečati. Izgleda da je Bog bio darežljiv kada je meni davao, a one jezuške snežne, uspeše samo da ublaže time što mi istetoviraše ispod leve plećke lek za ublažavanje. Uz napomenu da lečiti me mogu samo oni koji neizmerno i bez rezerve mogu ovaj deo moga sveta da nose. Da me toliko dobro znaju da uspeju da prepoznaju. Da se ne daju prevariti, da osete kad lažem, jer ništa ne kažem. Da me ne ostave samu kad tuge me krenu. Tada nisam dobra ni sebi ni njima, ali me oni zbog svega lepog, i dobrog, zbog onog sunca u očima, zbog zelenih polja koja su se u njima ogledala i tamo zauvek ostala i tračka beskrajnog plavog neba, zbog majskih jagoda na usnama, zbog osmeha ranog proleća koji mi na licu procveta, zbog čitavog sveta koji sam im rada dati uvek i bez rezerve, zbog svega toga, oni me čuvaju kad puste krenu kroz vene.
Zbog njih ja i vidim ovaj svet kao lepo i dobro mesto. Zbog njih mi je žao što lažem da sve je dobro, a nije. Zbog njih se svakog proleća intimno zakunem da ću sledeći put u kaputu i čizmama dočekati zimu i biti jaka, zbog njih... a oni se samo osmehnu u sebi jer znaju da lažem, jer znaju da i kad ne kažem, ravnica se rastače po meni, a ja je puštam da me obori, da mi oduzme dah i da me uzme pod svoje.

Iskustvo je ovde čudna i varljiva stvar. Ništa ja nisam naučila iz svih ovih zima iza mene. Osim da prepoznam da su blizu, da znam da će boleti i da mi je sve teže da im se oduprem. Jedino što znam da će proći. I da će već neko biti blizu da me dobrotom i ljubavlju spasi. Ovo je samo jedno moje hvala njima. Jer, svet bi bio neutešno i pregrubo mesto kad je zima da njih nema da me sačuvaju svojom toplinom do proleća...