Kao da je moje

U ovoj fioci planiram da napravim kolekciju omiljenih pesama, priča, citata... koje osećam kao da su moji, ali ih je neko već pre mene napisao.


Milan Rakić


Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.

Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

I, ne mogoh da odolim, Aleksandar Šandorov i, inače, fantastično peva, ali ova izvedba Očajne pesme, jeste nešto što me uvek i iznova očara. 

Frederik Begbede

Ljubav traje tri godine

(odlomak)

«Komarac živi jedan dan, ruža tri. Mačka živi trinaest godina, ljubav tri. 
Tako je to. Najprije godina dana strasti, potom godina nježnosti i najzad godina dosade.

Prve godine kažeš: «Ako me ostaviš, ubit ću se.»
Druge godine kažeš: «Ako me ostaviš, patit ću, ali ću se oporaviti.»
Treće godine kažeš: «Ako me ostaviš, otvaram šampanjac.»

Prve godine, kupuje se namještaj.
Druge godine, premješta se namještaj.
Treće godine, dijeli se namještaj.»

I još malo...

Frederik Begbede

"Francuski roman"

Policajci su hteli da provere moj identitet, pa se nisam bunio, i meni je to bilo potrebno. „Ko mi može reći ko sam?“ pita kralj Lir u Šekspirovoj drami.

Oka nisam sklopio cele noći. Ne znam da li je svanulo, moje nebo je beli neon koji pucketa. Stešnjen sam u svetlosnoj kutiji. Lišen prostora i vremena, obitavam u kontejneru večnosti.Ćelija pritvora je mesto koje u Francuskoj sadrži najveću koncentraciju bola na najmanjoj mogućoj površini kvadratnih metara.Ne mogu nikako da zadržim svoju mladost.Moram da kopam duboko u sebi, kao što zatvorenik Majkl Skofild kopa tunel da bi pobegao iz svoje ćelije u seriji Bekstvo iz zatvora. Moram da obnovim sećanje kako bih mogao da pobegnem.Ali kako da pobegnem u sećanje ako sećanja nema?Moje detinjstvo nije ni izgubljeni raj, ni trauma koju sam nasledio od predaka. Više ga zamišljam kao dugi period poslušnosti. Ljudi često idealizuju ranu fazu života, ali dete je prvenstveno paket koji hranimo, nosamo i stavljamo na spavanje. U zamenu za smeštaj i hranu, paket se donekle prilagođava internim pravilima kuće.Ljudi koji gaje nostalgiju prema detinjstvu zapravo žale za periodom u kome su drugi brinuli o njima.Pa, prema tome, policijska stanica dođe mu nešto kao jaslice: skidaju vas, daju vam da jedete, nadziru vas, sprečavaju da izađete napolje. Stoga i nije tako nelogično što me je moja prva noć u zatvoru odvela tako daleko.Više nema odraslih, već samo dece različitog uzrasta. Zato ću, pišući knjigu o mom detinjstvu, govoriti o sebi u sadašnjem vremenu. Petar Pan pati od amnezije.Zanimljivo je da kažemo da se neko, kad odlazi, „spasava“. Zar ne možemo da se spasimo time što ćemo ostati?U ustima mi je ukus slanog, kao onda kad sam gutao vodu na plaži Senic.

Nisam ja. I kad me poseti  neka misao koju sam mogla napisati ja,  a nisam uvek pomislim na njega. Na F.B. Kao da mu je tih nekoliko godina više dalo pravo na deo mojih sećanja na sećanje, na moja opravdanja i moje razloge. S druge strane, postoje mesta u romanima istog, u koje mogu kao na meke jastuke da se ušuškam, jer... opisao je sve ono što ja rečima iskazati mogla nisam, što me tištilo... Sad znam zašto nikada nisam gajila preteranu nostalgiju prema detinjstvu. Nekako sam oduvek imala utisak da sam pored svih ljudi, pored roditelja - ipak najviše brige o sebi vodila upravo ja, sama. Pa čemu onda nostalgija?

Dok smo deca, odista imamo nagodbu sa roditeljima - u zamenu za besplatan stan i hranu do nekih godina dajemo im ekskluzivno pravo na naše prve reči, slike, hvalisanja, zauzimanje bitnog mesta u svetu - roditeljstva i obaveza, pravo na zauzetost, glavobolje, nerviranje, slomove, razvode, i ostale besmislice ...

Osećaj da su uspeli u čarobnom svetu roditeljstva- ili nisu? Na kraju sve to nije zavisilo od njih. Slučajni susret jednog jajašca sa milion plivača. Pa kako se potrefilo te noći. Nikada, naime nisu oni krivi.

I, ta večita želja Petra Pana i Alise da zauvek ostanu u Nedođiji ili Zemlji čuda. Da ne odrastemo već ostanemo deca, samo različitog uzrasta. Neki uspeju da se spasu time što nikad ne napuste taj svet. Neki spas nalaze upravo u tome što ga napuste, a neki - ostaju večito zaglavljeni između... pa vi vidite...

 Vratiću se ja mom F.B. još koji put, kao i večeras... Nešto me podsetilo...

Frederik Begbede

Pa... kao... i jeste moje

preuzeto sa www.marinamajska.blogspot.com - prati

ZAKON VELIKIH BROJEVA

.. kakav sam ja luzer... Samo da je nisam pozvao večeras na piće. Da sam sačekao neki drugi dan.. I baš je večeras našla da gleda taj otužni ljubavni film... Kao.. šta ako joj zakuca ljubomorna žena na vrata. Ma, daj. Umem ja to. Da eskiviram, da se sakrijem, da slažem svoju gospodju. Ni jedna se do sada nije žalila. Ali, ne.. sad se kajem i što onu cirkularnu poruku od pre neki dan nisam poslao. Setio se... lepo je pisalo... ko je ne 

posalje nesreca u subotu... 

Eto ti, idiote... Samo osam brojeva da sam odabrao... da sam je poslao... možda ona ne bi 

gledala filmove... Žene i romantika, lojalnost. Muka mi je od njih. Od toga što svaka hoće da

 bude jedina. Da sedne na pijedastal i da ne mrda odande. Ma... daj... muka mi je od cigara... 

i žedan sam... Moja da joj zakuca... Davno se nisam ovako nasmejao...

 Pa njoj ni da posalju telegram... ona ne bi verovala... Kako do sada... 

Nisam ja tamo neki sto ostavlja tragove... 

Čisto ja to...Skoro u rukavicama... hehe.. dobro... Nema emocija... nema tu mnogo price... 

kad zavrsim... sperem sve sa sebe vodom... nikako sapun... voda nosi sve... a ti mirisi, 

opasna stvar... Ma... ubedim svaku da ne stavlja ni parfeme... Alergican.. Naravno... veruju, a što ne bi? 

Vi mi ne verujete? A.. ova od večeras... ma nije da ona meni ne veruje... nego mulja mi nešto o ljubavi...

 kao.. kako da razdvoji.. ona to ne ume... ljubav i sex... moraju, kaže, u  paketu.. mislim, šta mislite... 

da ipak samo tvrdi pazar... Znam za caku... samo pazljivo birati.... Sto veća cifra... sigurniji prolaz...

 Ma verujte... obrnute srazmere... Veci brojevi, kraća priča... Upaljač? Imam... Ne, nisam sujeveran...

 ali .. bes ga... sad mi krivo zbog one poruke... posalji dalje... Da sam... Ma, zadrži taj upaljač...