Kako (za)voleti sebe

Zavoleti sebe, najteže je ostvariva ljubav. Ali, ako nje nema, i sve ostale su samo laž, potreba, zavaravanje, vezanost... Ovo bi bio neki moj pokušaj da sa vama podelim svoje iskustvo u vezi sa tom najlepšom, tajnom vezom. Kako se zavoleti, a ne postati centar i sopstvena opsesija.

Bazične pripreme - ili da li ste spremni da raščistite nered u sebi i pripremite se za kuvanje po svom ukusu /pre nego što prokuvate u svom sosu/

Više me ne iznenađuje, barem ne mnogo kad me neko posle pete rečenice pita: "Da ti ne radiš možda u školi?" Radim. Prestala sam da se opirem onoj staroj jednom predavač - zauvek predavač. Mada, ko je uspeo da uđe malo dublje u porodičnu idilu, zna da sam i "vaspitana" na usmenoj tradiciji - tj. da mi je ponekad prolazilo kroz glavu - hajde, udari me, pa da idem da se igram... Ali, moj otac je smatrao da je razgovor, što duži, ili barem dovoljno dug da popuni vreme između ručka i večere sasvim prikladno vaspitno sredstvo. Možda i jeste bio u pravu. Batine bole, ali najčešće osim modrica ne ostave ništa drugo kao pouku. No, beskrajna priča - koja je uvek nosila jednu pouku - da sve što radim sebi radim, imala je i te kakvu, mislim, pouku.

Dobar pripovedač vas nauči da slušate.

Nauči vas da svakoj priči priđete sa posebnom pažnjom, jer nikad se ne zna kakvu će poentu imati, a ako ne skapirate iz prvog, hajmo Jovo nanovo... 

Nauči vas da analizirate i najbanalniju stvar do sitnih creva.

Nauči vas da vam mozak radi 300 na sat.

Nauči vas da pričate.

Nauči vas da budete strpljivi.

Sve ovo zajedno, uz mirođije koje sam tokom godina skupljala, naučile su me da sastavim bazični kuvar svog života. Ili, kako od onoga što u ličnom špajizu posedujem napravim sasvim prihvatljiv obrok. 

Naravno, dolazim do Zena (kao načina života i razmišljanja). 

Nisam asketa, nisam disciplinovana, nisam se odrekla životnih zadovoljstava, nisam postala fanatik, jednostavno sam sebe otvorila ka jednom novom svetu - onom u kome nema krivice, jer nema prošlosti, tj. prošlost postoji samo kao sećanje, i sve manje ima strahova jer nema preterano daleke budućnosti. Otprilike, kao kod Čiroki Indijanaca postoji sutra i dan posle sutra. Sve posle toga je daleka budućnost. Moj život je niz koraka koji  me vode iz jedne sadašnjosti u drugu. Mogu ja vama da kažem i šta bi trebalo za 5 godina da uradim, nije to problem. Ali, ono što je bitnije da znate, jeste da se i do sutra i do sledeće nedelje, kao i do 2017. stiže tako što prvo zakoračite. 

Znam, neko će reći - ma daj, o čemu ti to... i završiti s čitanjem.

Drugi, koji su na ovaj ili onaj način stigli do sličnog učenja razumeće.

Treći, koji znaju da bi trebalo da pročiste svoju ostavu da bi mogli da se prehrane, možda ne razumeju najbolje, ali su voljni i otvoreni da saznaju. E, ta treća grupa sam bila ja. Ali, ne tako iznebuha... već kad me je nered u kuhinji do te mere počeo izluđivati, kada sam shvatila da su mi sve police prepunjene besmislicama - teglicama optužujuće prošlosti i bočicama neizvesne budućnosti. A nigde ni jedno slobodno mesto za svež obrok sastavljen od današnjeg dana. 

E, to, dragi moji, kad dođete u tu tačku, imate vrlo malo manevarskog prostora, ali srećom ima ga. Ono što ja mogu da vam preporučim- jeste da nađete svog zen majstora - iliti prilagođeno našim uslovima - nekoga kome verujete i kome ste spremni ako treba i svoj život da poverite. I, sledite ga. I, nikad ne sumnjajte u njegovu nameru. Ako sumnjate, onda on nije vaš učitelj. Ako se učenje od vas odbija, onda vi niste njegov učenik. Ili uopšte niste učenik. Niste spremni. Ne verujete u to da možete duhovno da rastete i da se čistite od svega što vas je trovalo godinama unazad. Ne želite da se oslobodite svojih poštapalica. Jednostavno, volite da patite. Uživate u tome da vas ljudi sažaljevaju. Da imaju razumevanja za vas. Da vam vaš bol i "patnja" budu sjajno opravdanje za sve ono što niste spremni da promenite. Iz čistog komformizma. Jeste, mnogo je lakše i lepše da vas neko drži za ručicu i vodi kroz život. Da vas tetoši, sažaljeva, iliti jednostavnije rečeno - da mu vaša nemoć bude hrana. Jeste to fast food, jeste loša, ali naduvava ego. I, kad jednog dana, možda poželite da se malo otpustite sa uzice, da se poigrate u svom svetu, postaćete ogorčeni jer, s jedne strane, malo biste švrljali, ali, s druge strane ne biste baš daleko išli, jer, ako se preterano udaljite, neko novi će da se zakači na vašeg "dobročinitelja". Ako su vaše omiljene rečenice:

- ja drugačije ne umem

- ne mogu ja to

- ja sam takav/takva i tu se ništa ne može

- lako je tebi da pričaš ali...

onda mogu samo jedan blagi osmeh da vam uputim i kažem da ste u pravu. Odlučili ste da ne pokušavate.

Ali, ako ste spremni da uđete u jedan drugi, novi, možda ne bolji, ali svakako drugačiji svet, onda vam - upućujem jedan blagi osmeh i kažem da ste u pravu. 

Plavuša, ha, pomislili ste, pa kako može u oba slučaja da nam uputi blagi osmeh i kaže da smo u pravu? E, prešli ste se. Plavuša vrlo dobro zna šta vam je rekla uz jedan blagi osmeh - KO ŽELI DA OSTANE U SVOM KAVEZU - IMA PRAVO NA TO, KO ŽELI DA IZAĐE - IMA PRAVO NA TO, u svakom slučaju, vaša je lična odluka, i ja mogu samo da se nasmešim i da je poštujem. 

Jedino što, ako ste rešili da ostanete u kavezu, ne možemo baš dugo da se družimo, jer dosadno je sedeti pored rešetaka, kako svojih, još dosadnije pored tuđih. Susretaćemo se, onako usput, kad proletim pored vas. Dovoljno dugo da se pozdravimo, i dovoljno kratko da me ne uvučete u svoju dosadu. Znam, vama sam ja dosadna. Zato letim dalje.

Ali, ako ste rešili da probate kako je to osvajati ličnu slobodu samo mi šapnite. Nisam zen-učitelj, ja sam samo nestašni učenik kome su sva čula širom otvorena (o, da potpuno moguće mada jezički rogobatno), i koji sve ređe sleće na jezero samosažaljenja, učenik koji ne ponavlja sto puta na dan šta ga muči, jer, sećate se one čuvene sto puta ponovljena... postaje istina ili naša stvarnost. Nemam ja vremena za to. Ali imam vremena da vas (da me ne čuje učitelj) pomalo uvedem u ovaj drugačiji svet. Ako vi imate vremena za sebe. 

Da rezimiram ovu današnju priču - da li imam problema u životu - da imam ih - možda mnogo više nego vi. Da li želim da vam pričam o njima - ne, ne želim, jer neću da vas hranim fast fudom. Ok, znam da bi nekima jedna energetska bomba u vidu - daj da je malo sažaljevamo - pa će nama biti lakše, legla kao kec na deset, ali, morate za takve potrebe drugog Mek Dolanca da nađete. Da li sam savršena - o ne, daleko od toga - toliko sam nesavršena da uživam u tome - jer svaki dan je izazov za rešavanje i usavršavanje. Da li sam srećna - jesam i ne stidim se da vam priznam - a da li plačem - da, često, ali lekovito. Kad nakon suza pokušam da se setim zbog čega sam bila ljuta, razočarana, tužna, shvatim da je u devedeset posto situacija toliko besmisleno, da već nakon plača ne mogu ni da prizovem loš osećaj. Tako da, ako vas je išta u ovoj priči zagolicalo, a vi navratite za koji dan, jer ovo je tek uvod. Ako vam je lepo u vašem ušuškanom u kome vas drže za ruku da slučajno ne skuvate nešto sami od sebe za sebe, ja vam pozdravljam - jer, znam, nećete se vratiti. Barem ne, dok ne svarite ovu sporu hranu... Asta la vista... kako bi Vuk voleo da pišemo... Ili doviđenja svima koji ćete se vratiti... do sledećeg viđenja... 

Naučite da volite najvažniju osobu u svom životu...

Mala digresija - tj. nastavak kuvanja sledi, ali nešto treće mi pade na pamet. Jeste li ikada pali na kolena? Do dna? Došli do ivice? Jeste li se suočili sa nekim problemom onako odistinski, sami? Ili ste uvek hvatali krivine - prepuštajući svoje probleme drugima?
Ne prozivam vas, umem i ja to da uradim. Da jednostavno zažmurim i pomislim, sutra je novi dan... misliću o tome sutra (dobri stari Skarlet O' Hara sistem? ) Može i tako. Ponekad.
Ponekad, opet, barem polazim od sebe, jednostavno pomislite, samo da mi je jedna anestezija, da ovo što u duši boli, jednostavno utrne, da ga izvadim. Sve je to ljudski, i sve je legitimno, ali nema 'leba od toga.
Ono što sam naučila, a ako to nekom pomogne, sjajno, ako ne, preskočite, jeste, da treba stati licem u lice sa problemom.
E, sad, nekima to ide lako, takav su tip, problemi jednostavno skliznu niz njih, dok su drugi, od malo drugačijeg materijala upleteni, pa svaki, i najmanji problem, može da im bude gigantskih razmera. Od ovog drugog sam i sama pravljena i dobro znam zašto baš o ovome hoću nekoliko reči. Dok sam se opirala, dok sam na sve načine tražila tu magičnu formulu kako da jednom jakom anestezijom blokiram sve svoje probleme, oni su, lepršavo narastali do takvih srazmera, da bih ponekad mislila da ih imam sasvim dovoljno da čitav jedan grad prekrijem istim. Boli. Znam. I ako vas trenutno boli, neće se ovo baš mnogo lepiti za vas, ali, ipak...

Razmislite da poradite malo na sebi. Da otkrijete koji su to mehanizmi koji vas dovode u problem, da se presaberete i shvatite da je taj osećaj uvek isti, jači ili slabiji, ali da radi uvek na istom principu. Nenadano vas zaskoči, blokira, u manjoj ili većoj meri, zamagli vam pogled na svet i u tom trenutku je sve strašno, grozno, nerešivo, smak sveta. Da. Teško vam je. I?

Pa šta ste očekivali? Da vam u trenutku kada ste čuli suočili sa nekom lošom dijagnozom, materijalnim gubitkom, smrću, da vam u takvom trenutku neko da jednu metlu kojom ćete to sve počistiti pod tepih. Hoćete? Zamislite taj tepih i vas kako malo, malo nešto sakrijete ispod. Sutra ću o tome. Sledeće nedelje. Sledeće godine. Hm... ako ne pričam i ne mislim o tome možda će i nestati... E, dragi moji, samo napred, čistite i mislite, pa kad se jednog jutra samo sapletete o tu gomilu na koju ste, šatro, zaboravili da je pod tepihom, čitavo jedno brdo plesnjivih i prašnjavih problema poleteće na vas. Ali sada već u tako izmenjenom obliku, da će vam trebati meseci, a možda i duže da ih raspetljate i skontate šta je suština, šta je uzrok vašem padu. Jer pad je posledica, a uzrok se krio ispod tepiha.

A, opet, možete i da naučite da se nosite sa problemima. Ne bih sada o tehnikama. Ne bih vam sada delila ni savete, jer uopštavanje vodi obesmišljavanju. Ali, hoću da vas drmnem da počnete da učite najvažniju lekciju u životu, i da zavolite najvažnije biće u svom životu - da zavolite sebe same. Kad tu lekciju savladate, sve je posle lako.

Mislim, neće nestati ono što vas muči, ali, vi ćete biti spremni da se suočite sa tim.
Neće prestati da vas boli svaki put kad naiđe taj talas, moguće da svaki put bude sve veći i sve bolnije da vas udari, ali ono što ćete znati jeste da kao i svaki talas koji se podigne i taj mora pasti i sve će biti dobro, a vi ćete imati jedno novo iskustvo.

Naučićete ko su ljudi na koje možete da se oslonite, i da im bezgranično verujete - jer oni su vaše najveće bogatstvo. Ne bih menjala svoju malu svitu koja me svaki put kad je teško junački sprovede kroz to i ne da mi da se prepustim samosažaljenju, za sva blaga ovog sveta. Kad znate da imate one koji razumeju i koji su spremni da u svako doba dana i noći budu podizači, nežni, ali uporni sprovodnici, tada ste na konju. I, da bitno je da imate svog maharišija - osobu kojoj verujete više... pa više nego rođenoj majci (naravno da vas rođena majka razume, i da ne shvata to kao konkurenciju).  Tada možete mirno da spavate do sledeće bitke. Tj. da zaboravite da će nova doći (a doći će).

U međuvremenu, treba da dišete punim plućima. Da se smejete, bezgranično mnogo, ali ne iz grla, ne iz nužde, već iz stomaka, onako, opušteno, kao što ste to radili kad ste bili deca. A to ćete najlepše i jedino moći da radite upravo sa svojim najdražim i najužim krugom. Sa njima ste svoji. Pred njima znate da možete da se ogolite do same suštine, i da vas neće krivo shvatiti. Pročitah u jednoj knjizi, pa sada parafraziram - da  muškarac istinski voli  onu ženu pred kojom može da se totalno opusti i da ne skriva svoje "ludilo". U stvari, da jedino pred ženom kojoj apsolutno veruje može da pokaže svoju najnežniju i najranjiviju stranu, znajući da mu nikada neće baš u to mesto zabosti prst ili tešku reč. Ja sam tu rečenicu proširila i prihvatila kao definiciju iskrenog odnosa sa onih mojih nekoliko najužih. Širenje kruga, sužava poverenje, pa što su ljudi udaljeniji od centra, to manje od vašeg mesa vide, a sve više im je pred očima  prvo samo koža, a kasnije samo odelo... ili samo zamagljena slika onog što bi oni rekli da ste vi. I to je normalno.

Zato, ako već imate krug, opuštanje i uživanje. Ako ga nemate, pobrinite se za ga stvorite. Ako ste našli svog maharišija, sjajno... ako niste, preporuka - uradite to što pre.

Jer, život nije ni ružan ni lep. On je upravo onakav kakvim ga mi sami stvorimo, skuvamo, zamesimo...

A kuvamo sledeći put dalje...

*Mahariši je ovde uzet kao interni naziv za osobu kojoj ste spremni da prepustite da bude neka vrsta vašeg duhovnog vođe, neko kome bezgranično verujete i u čije ste se dobre i ispravne namere da delu uverili.